Kiša je padala cele noći. Bilo je grmljavine. Oštre kapi besno su udarale na grad, nemirne ulice, puste trgove. Obrušavale su se svom svojom težinom na jeftine kineske karirane kišobrane, mrzovoljne glave, na bedni primerak gradskog travnjaka. Odbijale su se o svež asfalt, trijumfujući uz krike grmljavine. Posmatrala sam munje, a onda sam zaspala zbog monotonog zvuka vode koja je padala iz oluka baš pored mog prozora.
- / -
Svanula je nedelja. Stevan je prolazio kroz puste uličice u centru grada. Nije ih razlikovao, sve su bile iste, nedavno asvaltirane, sa trotoarima prekrivenim piljevinom posečenog dreveća i psećim izmetom. Magla je bila gusta. Zatvarala je bilo kakvu realnu sliku. Terala je Stevana da se zapita da li sanja. Sve mu je izgledalo nestvarno: od njegovih cipela, pa do prozora stare zgrade u prizemlju na čijem se simsu šetala debela siva mačka sa svojim urokljivim pogledom. Hodao je bez cilja. Ustvari, očekivao je da se cilj sam pojavi, šta god to bilo, možda na nekoj raskrnici. Čekao je da čuje neki zvuk za kojim bi se okrenuo, da vidi nešto što bi označilo kraj njegovom tumaranju kroz novembarsku beogradsku maglu.
Čak i da je znao šta traži i da je znao šta hoće da čuje, ne bi sebe podsetio na to, već bi se i dalje pravio da je olinjala, zrikava keruša, lutalica koja nema gospodara, koja je davno zaboravila kako je biti sit i siguran, jer to nije osetila još od kad je bila mladunče privijeno uz majčine grudi, sisajući mleko i osećajući topli vlažni majčin jezik. Da je sebe uporedio sa ovom životinjom, u njemu bi počela da se odvija teška, patetična unutrašnja borba, počeo bi sebi da postavlja gomilu pitanja, uspaničeno bi nastavio put spasavanja svoje duše i skroz upropastio ovaj čudesni čin hodanja kroz maglovito nedeljno jutro. Srećom nije, pa ovo pripišite slobodnoj interpretaciji autora.
Tako su prolazili minuti, jedan za drugim, korak po korak. Crni asfalt je tiho prolazio ispod Stevanovih nogu. Desetak koraka ispred belio se novi pešački prelaz. Svojom belinom suprotstavljao se magli.
Razmišljao je kako su ove godine u Beogradu asvaltirali mnoge ljupke, vesele ulice, mnoge prljave i zagušljive. Razmišljao je kako svi ljudi nešto rade, kao se guše u svojim svakodnevnim mukama, pokušavajući da prate svoj sopstveni život, gube se u njemu i pitaju da li su izgubili put ka onom neuhvatljivom za čim svi tragamo...
Malo sam zavirila u Stevanove misli, ali su mi se veoma brzo otele. Misli su poput ptica. Slobodne su ili su zarobljene u kavezu, negde duboko u oku.
Stevan je već sasvim blizu pešačkog prelaza. Tu, odmah pored prve bele trake, leži vrabac. Mrtav je. Krila su mu raširena. Levo krilo i glava su spljošteni, a još sveža, topla krv razneta je po ivici bele trake, gde je pre par minuta neka umorna žena sa sivim podočnjacima i platinastom tankom kosom ostavila otisak guma svog skupog džipa. Žena nije videla od magle, nije ni vrabac uzmakao. Stevan ga sada posmatra nepomično. Mnogo puta je video mrtvu pticu, a prvi put je zastao da je gleda. Otkrio je da se uopšte ne gadi, čak je pokušao i da istraži kakva osečanja u njemu budi ova mala ptica bez glave i krila, ali nije osetio ništa. Uzeo je telo, bacio ga u kontejner, i stajao neko vreme pored.
Pogledao je niz ulicu. Ide nizbrdo. U dve trake nanizane su šarene perle. Niz perli se završava crvenom tačkom. Pored, na troroaru kreću se užurbane pojave. Slika je uokvirena sivim kockama prekrivenim kvadratima. Sve se kreće, pa čak i kocke, smanjuju se u daljini, sve nestaje u sivilu prljave gradske magle. Stevanova užurbana pojava se spušta među perle, sve je manja, manja, manja, nestaje u magli.
Zvone crkvena zvona. Počinje liturgija.
- / -
Stevan je bio jedan od onih dečaka kojima su kapu iznutra mazali katranom, čiju su torbu šutirali po blatnjavom fudbalskom terenu i kome su pljuvali u žuti iznošeni dres. Bio je jedan od nesrećnih momaka koji nikada nisu dobili odgovore na svoja mirisna ljubavna pisma, niti osetili žar strasnog poljupca. Mnogo puta vrata diskoteka su mu se zatvarala ispred nosa. Mnogo puta je bio bačen na zemlju uz tup tresak od koga ne boli samo telo. Niko nije pružao ruku da ustane. Prošle su godine, a i sada mu se ponekad čini da leži bespomoćan, oseća podmukli bol u kostima, trese se u groznici, dok zamišljeni ljudi prolaze pored. Ušuškani su u svoje tople kape, krem kapute, oči im gledaju u sopstvene zamišljene slike i ne vide to slabo, zgrčeno telo koje leži na putu.
- / -
Negde je oko podneva. Magla se već odavno podigla među guste svetle oblake. Stevan je razmišljao kako bi voleo da je magla. Sada bi već bio daleko od tla. Bio bi veliki slobodan oblak. Ostao bi sasvim sam sa nebom i nikada ne bi gledao dole.
Dan je sumoran. Nema onog podnevnog sunca koje učini da u trenutku vreme stane i pripadne samo nama. Stevan seda u hladnu drvenu klupu autobusa i briše rukavom zamagljeno staklo po kome su neka vesela deca prethodno ispisala svoja imena. Ne voli da gleda kroz prozor autobusa, ali mrzi da gleda u ljude koji sede preko puta, u starice koje se guraju i starce koji se svađaju sa vozačem, pokušavajući da uguše svoj strah od vremena, od svakog sledećeg sata, minuta koji teče. Na kraju, njegov umoran pogled umirio se na bubici koja se šetala po staklu, polako, postojano, uporno.
- / -
Stevan voli muziku. Muzika jedina može razbiti statičnost njegovog uma svojim laganim i dinamičnim dahom. Voli klasiku, posebno Vivaldija i Mocarta jer oni čine da mu tužno oko zaigra, da mu srce poleti. Tada se stvarno oseća kao oblak, tada je moguće postati magla, kap rose, zrno peska, pupoljak ruže ili samo nestati poput Malog princa, što je svako bar jednom poželeo. Bez vokala. On ne voli reči. Neke od njih se, pošto se izgovore, pretvaraju u plavi veliki dim koji mu je oduvek zaklanjao vidik. Dim kasnije očvrsne i stvori ljušturu iz koje Stevan ne može da se oslobodi sam, pa možda zauvek ostane zaključen u svom usamljenom svetu. Toga se on podsvesno plaši, ali ne bi to nikada priznao zbog istog straha.
Smeh mrzi. Ima osećaj da je upućen samo njemu, da bi ga sasvim izludeo svojim moćnim i prodornim zvukom koji udara u njegove uši kao jaki penasti talasi. Štreca se na glasni smeh. Voleo bi da može da se smeje.
- / -
Hteo je da se vrati bubici na prozoru, ali ona više nije tu. Nije verovao da će ikada moći da bude usamljeniji. On, ustvari, mrzi ljude zato što pričaju, smeju se, plaču, privlače pažnju. Izlazi iz autobusa iako nije njegova stanica, rešen da pešači do kuće. Hladan vetar ga šamara. „Mrzim vetar“, promrmljao je kroz sivi vuneni šal.
